Thursday, October 08, 2009

BESA

Dimitrije prenosi i svoje utiske o BESI Srđana Karanovića:

Kada je Ronald Reagan tražio od svojih savetnika da mu donesu pregled ekonomskog stanja nekadašnjeg SSSRa, on ga je pregledao i konstatovao kratko, “Ljudi pa mi nemamo protivnika!” Sličan utisak ostavlja i film BESA Srđana Karanovića, našeg uglednog reditelja i filmskog pedagoga, čiji su kvalitetni filmovi bili toliko davno da niko zapravo više ne zna ni zašto je on tako značajan reditelj, a profesorski ugled se srozao na sposobnost da studente traumira zlobnim komentarima na njihove ispitne radove.
Međutim, njegov novi film je toliko jadan da čak ne budi ni potrebu za zlobnim komentarima.
Ukoliko bi neko zalutao na BESU posle špice, pomislio bi da se prikazuje neki stari film, i u tom uverenju bi ga gledao nekoliko minuta sve dok ne shvati da se danas uglavnom prikazuju kvalitetni stari filmovi, i da ovaj to nije, te da je verovatno reč o nečemu što je snimljeno nedavno. Arhaičnost rediteljskog postupka je karakteristika nekoliko recentnih naslova vedeta praške škole i filmovi poput Karanovićevog SJAJA U OČIMA, Grlićeve KARAULE ili Markovićeve TURNEJE deluju kao da su mogli biti snimljeni i 1975. i 1985. godine, međutim BESA je najavangardnija u tom postupku. U ovom filmu, rezovi se koriste samo u krajnjim slučajevima promene godišnjeg doba ili premeštanja iz ambijenta i ambijent koje Karanović i DP Slobodan Trninić ne mogu da postignu svojim zastarelim metodima pokreta kamere.
Neko ko želi da brani Karanovića rekao bi da je to suptilnost koju ne možemo da razumemo mi - odrasli na američkim šund filmovima, ali BESA je daleko od suptilnog. Neko ko bi imao malo više vremena mogao bi da pokuša da iz njenih stotinak minuta teške fondacijske drame oslobodi sitkom od pola sata koji je unutra zarobljen.
U suštini, BESA je kao dosadan sitkom koji nije smešan, priča o mentalnom dvoboju austorugarske gospođice udate za Srbina koji je početkom Prvog svetskog rata ostavlja na čuvanje svom slugi, šezdesetogodišnjem Arnautinu koji mu tom prilikom daje “besu”. Od tog momenta imamo klasičnu high concept komediju o njoj koja je doterana kao u RANJENOM ORLU i njemu koji je odeven kao u KURSADŽIJAMA, o njenoj visokoj kulturi i njegovom apsolutnom nesnalaženju u svetu kakvo nije viđeno od vremena kada je ET sleteo na Zemlju.
O suptilnosti Karanovićevog postupka recimo govore scene kao kada Arnautin vodi gospođicu na povocu da mu ne bi pobegla, scena kada on prebijen treba da spava na podu a ona ga pozove pored sebe u postelju (dramaturško rešenje koje je svojstveno buddy komedijama o dva lika koji se jako razlikuju, tipa Adam Sandler i Jack Nicholson u ANGER MANAGEMENT) i konačno kulminacija filma a to je kada njih dvoje vode ljubav “bez dodira” jer je on obećao Srbinu da je niko neće pipnuti tako da im je jedino preostala pantomima.
Šteta je što nema nijedna scena u kojoj sluga mora da oduzme štikle gospođici kako bi se brže kretali pošto u principu u filmovima ovog tipa mora da bude takva scena.
U tom smislu, čudno je da se Karanović nije setio da Azem u okviru svoje bese Srbinu obeća da supruzi neće ništa nedostajati, pa da ti iskoristi kao svojevrsnu “rupu u besi” kako bi seksualno opštio sa sofisticiranom gospođicom tobože ispunjavajući njene iskrsle potrebe.
BESA je posle SVETOG GEORGIJA drugi srpski film ove godine koji se bavi ključnom temom srpske istorije iz perioda Prvog svetskog rata, a to je kako se gradske šmizle snalaze na selu. Druga opsesivna tema ovogodišnje srpske kinematografije jeste neodoljivi seksualni magnetizam jugoslovenskih glumaca poznih srednjih godina u kojoj se BESA sa objektifikacijom Mikija Manojlovića pridružuje TAMO I OVDE. Ipak, od junakinje BESE očekuje se veća perverzija pošto je Miki u ovom filmu našminkan i odeven kao zapuštena verzija Albanca iz vica.
Sam tok njihovog zbližavanja, posle izvornog groteksnog sukoba sa sve zaključavanjem i vezivanjem, prikazan je kao u naivnijem studentskom filmu a uključuje duge upadljive poglede, nažalost bez čistote Šotrinog nepatvorenog melodramskog ekscesa, i zajedničku ljubav prema muzici jer ona svira klavir a on mandolinu (što ona inače otkrije jedne noći kada začuje kako on sedi i svira za svoju dušu).
Budućnost ovog filma se eventualno i mogla tražiti u domenu šotrijanskog prisutpa tzv. naivnom filmu pravljenom od strane onih koji ne gledaju filmove za one koji ne gledaju filmove, da nije te ekstremne političke pretenzije i globalne antipatičnosti Karanovićevog ostvarenja koja će sigurno odbiti Šotrinu dobrohotnu publiku. U svojim pokušajima da se dodvori fondacijama, ovaj film postaje apsurdan te recimo uključuje scenu u kojoj šmizla na mapi pokazuje slugi odakle je ona a odakle je on. Dijalozi u kojima se prepričavaju očigledne stvari i događaji, prisutni su na svakom koraku. O samom univerzumu u kome se film dešava da i ne govorimo. Srbi su prikazani kao mahom totalni rasisti što sigurno i motiviše taj emotivni spoj između najbogatijih i najsiromašnijih u regionu.
Nažalost, sudeći po reakcijama Slovenaca, koji za razliku od nas ipak još uvek imaju iluzije o tome da je Karanović relativno relevantan reditelj, taj pokušaj internacionalizacije ove priče nije prošao, tako da je bilo i izlaženja i kritičkih komentara. Čak ni neki dokazani Karanovićevi fanovi koje sam sreo kasnije nisu imali argumente kojima bi branili BESU izuzev da je to “ipak film u odnosu na sve ostalo” što je ionako poslednje utočište poraženih. Sledeća faza odbrane je "A ko drugi da snima filmove?"
Karanović je sa BESOM ponudio svoju viziju toga šta bi bilo sa srpskim filmom da se Čiča Ilija Stanojević nikada nije pojavio i uveo neka melijesovska rešenja. Njegova verzija “alternativne istorije” filma nažalost nije bolja od ove koja se zaista desila. Ako uzmemo u obzir da je Čiča Ilija bio prvi ovdašnji autor koji se sa filmom CIGANSKA SVADBA plasirao u inostranstvu, čini se da bi možda imao i većeg međunarodnog uspeha da se ugledao na njega.

12 Comments:

Anonymous Paket Avdija said...

vodjenje ljubavi bez dodira, ili bar sa jednim malim, nevaznim dodirom, jeste jedina scena koju sam zapamtio iz sund-romana NINDJA dereka finegana. lesli eldridz i njegova verna ljuba sumiko dozivljavaju orgazmicke grceve na palubi broda, dodirujuci se samo malim prstima na nogama! nadam se da je srdjan karanovic dosegao ovaj nivo erotike.

5:36 AM  
Anonymous bebek dol said...

To je verovatno super ukoliko covek ima ocuvano culo dodira u noznim prstima :)

5:41 AM  
Anonymous Anonymous said...

ja shvatio da dodiruju sami sebe... auh...

9:33 AM  
Anonymous Anonymous said...

dodirni me.

2:43 PM  
Anonymous Anonymous said...

sa usnama ko zgazenim tresnjama naprimjer....

smesno, toliko da mi se film vise ni ne gleda....

kritika je zapravo nesto u cemu si najbolji. mozda da se vratis toj kori sa sedam hljeba sto bi rekao jedan moj prijatelj iz armije.

bas mi je prijao prikaz,


sa postovanjem,

radisav rodic roki

2:54 PM  
Anonymous Anonymous said...

ja moram ovo gledati. Kupicu i originalni DVD. Miki kao originalni satrap iz kursadzija i gradska smizla, koji se kresu metavizicki. Na vrhovima prstiju, na moje srce stala si... Nekad je super gledati i lose filmove... Na ovo cu drkati bar jednom nedeljno. Odlicna kritika. vec mi se dize.

5:18 PM  
Anonymous Pexus said...

Iako "zluradi" kažu ( a i ja, medju njima :) ), da kritika više govori o kritičaru nego o kritikovanom, u ovom slučaju pristajem da i mene tako okvalifikuju, time što ću u potpunosti podržati Dimitrijevu analizu ovog ...dela..!

10:23 AM  
Anonymous djape said...

uvešće nam ujedinjeni albanski begluci sankcije zbog ovog filma, previše se zajebava karanović...

9:02 AM  
Blogger Unknown said...

a kako bi bilo da film prvo pogledate, vi koji ga kritikujete? A i gosn' cenjeni kriticar i vlasnik ovog bloga bi mogao da zasuce rukave i rezira neke od svojih genijalno napisanih stvari iz kojih mogu da nastanu nista manje nego remek-dela.

7:39 AM  
Anonymous Strahinja said...

Brankice, nije ovo sajt- Ipak je to nase.

2:10 PM  
Anonymous Petrovic said...

Veoma dobra kritika. 'Besa' je naslabiji Karanovićev film. Dosadan, predvidljiv, loš.

2:39 PM  
Anonymous Anonymous said...

Poredjenje nije kritika, vec cist najlaksi oblik nipodastavanja bilo cega. Likovi u filmu se ponasaju autenticno sa dobom u kom se radnja odigrava. Na koji drugaciji i revolucionarni nacin dvoje mogu da se priblize jednom drugom, jos pod dejstvom stokholmskog sindroma, i to u toku prvog svetskog rata? Da se autor ove "analize" ili "kritike" nasao u kozi Mikijevog lika Azema , verovatno bi se usrao u gace zabio se u neki mokri cosak i sisao svoj palac slinavo gledajuci kako siluju Leu. Ako vam je ovaj film dosadan, onda idite , gledajte zonu mrtvih il munje, ne serite po necijem tudjem ostvarenju koje je odradjeno iz srca a ne iz gladnog kurca. Koliko filmova predstavlja dostojanstvo i moc samokontrole kao besa? Ja bi prvi silovao leu da mi kaze da legnem pored nje, posebno posto sam ispao pravi siptarski alfa muzjak maco jebac koga boli kurac za sve i jebeno spavam na podu.
Jedino sto je meni ovde jadno jeste scena pantomime i kada zdravi srbiji, ali brzo sam presao preko toga.
Vreme je za Citate!
" o njenoj visokoj kulturi i njegovom apsolutnom nesnalaženju u svetu" - Razumeo si da se njegov lik ne snalazi. Ok. Nemam komentara na ovu glupost. Podseticu te scene kada kaze - Arnautin zna. Al nece.
"i zajedničku ljubav prema muzici jer ona svira klavir a on mandolinu" to nije mandolina. A i da jeste, sta ti znas o muzici.
"Rezovi su nestonesto nemampojmahaha pa cu da pljujem reda radi morate se sloziti samnom zato sto sam debeo i glumio sam u tito i ja itd... " - Ja sam montazer. U filmu ima jedan los rez. Sve je na svom mestu. Mlad sam al sam dozvolio sebi da se opustim i pogledam film bez razmisljanja. Poistovetio sam se sa likom Azema posto sam sam bio u slicnim situacijama. Kao vecina nasih roditelja. Kao i .. o da, dmitri, ti nisi. Niko ni ne ocekuje od tebe da to razumes. Ne moze svaki film da bude malo pusenje kurca za nas mlade zeljne akcije. Vecina tvojih recenzija su poredjenja kao sto vec rekoh, sa drugim filmovima. Kad budes iskusio situaciju, nazovimo to zabranjene ljubavi. i resio je na nacin na koji bi jedan ponosan arnautin, pogledaj film ponovo pa pisi svoje vapaje u tami na nekom govnu od bloga, dok srdjana karanovica boli patka sta mi mislimo o njemu. Poredis anger management sa besom. Zasluzujes samar. Ne zato sto je besa takva a anger onakav , nego zato sto je to jednostavno glupo i necu sebi dati taj luksuz da ti objasnim zasto. Volim tvoje omiljene filmove kolko i ti, ali i pored svega, kolko kod hejtovao sve balkansko i spore filmove koje se trude da budu kao sto ti kazes,dobri stari filmovi pa ispadnu jadni i pretenciozni, pustio sam suzu na kraju bese. P.S. Kriticar. Nemoj da si smesan. Idi igraj se sa necim drugim

3:51 PM  

Post a Comment

<< Home