Sunday, August 09, 2009

VRNJAČKA BANJA DAN 1

Dimitrije je otputovao na Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Ukoliko bude u mogućnosti, postaraće se da nam svakoga dana napiše utiske sa festivala, i prokomentariše nove poslastice koje nas tek čekaju. Evo prvog izveštaja:

Ekspedicija se kao i svake godine okupila ispred Crkve Svetog Marka. Na svu sreću, za razliku od ranijih godina, ovog puta ima više debitanata, u svakom smislu, i među scenaristima, i među glumcima. Čini se da je ove godine scena osvezena.

Nazalost, ako se po jutru dan pooznaje, filmovi će ove godine biti slabije predstavljeni kad je reč o dolascima članova ekipa.

Đorđe Milosavljević, jedan od jahača naše scenarističke apokalipse, otvorio je festival na amfiteatru. Ovaj doajen naše scenaristike, bez čijeg rada naš film ne bi izgledao ovako kako danas izgleda, pročitao je nekoliko rečenica iz svog članka "Piši i plivaj" koji je nedavno izašao u Kulturnom dodatku "Politike" u kome se zali na poziciju scenariste u našoj kinematografiji a zatim je proglasio festival otvorenim.

ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI

Festival je otvorio film najaktuelnijeg ekspermentatora u našoj kinematografiji Miroslava Momčilovića - ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI. Već je od samog naslova jasno da ova slozena rečenica treba da posluzi kao polemika sa komplikovanim naslobom HE'S NOT THAT INTO YOU Kena Kwapisa. ČEKAJ ME nije prvi slučaj da rip-off američkog hita stiče paznju na našim festivalima. Međutim, za razliku od ČETVRTOG ČOVEKA koji je na mejnstrim ugođaj BOURNE IDENTITYja odgovorio srpskim mejnstrimom, Momčilović je daleko radikalnije odgovorio Kwapisu.

Naime, reklo bi se da Momčilović nije ni gledao Kwapisov film i da sa njim potpuno nesvesno polemiše. Štaviše. reklo bi se da nije gledao nijedan film, čini se da nije gledao ni vlastiti SEDAM I PO, koji u odnosu na ČEKAJ ME izgleda kao impoznatna vizuelna egzibicija.

ČEKAJ ME je pesimistična romantična komedija koja se razlikuje od konvencionalne po tome što ima izuzetno antipatične likove i što u njoj, praktično, nema ljubavi. Kao što u SEDAM I PO, greškom, u pričama u grehu nema greha, tako ovde namerno nema ljubavi. Po generalnoj pretencioznosti likova, reklo bi se da je ovako atipična struktura zapravo namerna i da je ČEKAJ ME film sa art-pretezijama upakovan u neformalno ruho novobeogradskog filma o zgubidanima.

U tom smislu, vazno je reći da o šretenziji svdoče dijalozi u kojima vrlo retko ima drame i likovi uglevnom izgovaraju nekakve teorije jedni drugima. Ta pretenzija, međutim, nije naročito intelektualno utemeljena, ovo je art film za neobrazovane, rečju "narodni umetnički film".

Taj tzv. "narodni umetnički film" je zapravo socijalno odgovorna forma koja objašnjava da je drzava sve vreme bila u pravu što Momčiloviću daje novac.

Njegov rad je zapravo, na nekom perverznom nivou emancipatorski. On snima "narodni umetnički film" - delo pretenciozne forme i banalnog sadrzaja koje je istovremeno svakome jasno a odaje utisak umetnosti.

S druge strane, podrška njegovom rediteljskom diletantizmu je strateški potez kroz koji se traga za autentičnim srpskim filmskim izrazom koji neče biti opterećen stranim uzorima ili podmetačinama poput konvencija, ili zanata. Momčilović stvara u praznini, i posle SEDAM I PO koji je donekle robovao konvencijama, sada uspeva da se skoro sasvim odlepi. Samo muzika Vlade Divljana čini da se oseti blag uticaj praške škole.

ČEKAJ ME nudi sat i po zaraznog diletantizma i prava je šteta što film nije zabavan.

LEPO VREME ZA MLAD GRAŠAK

Kao i svaki put na otvaranju festivala, filmski radnici se razbeze na koktel tako da je pred praznim amfiteatrom prikazan igrano-dokumentarni film o Puriši Đorđeviću u reziji Milana D-.Špičeka, LEPO VREME ZA MLAD GRAŠAK. Špiček je snimio sjajan, duhovit, film koji se koristi Purišinim stilom dok govori o njegovom opusu. Posebno efektan deo projekcije bio jhe Purišin performans kada je prekinuo film i izašao na scenu, predlozivši da bi trebalo i inače da likovi iz filmova izađu među gldaoce tokom filma i porazgovaraju.

Šteta što ovom sjajnom omaću nije prisustvovalo više ljudi. Banjska publika tradicionalno bezi posle prvog filma a filmski radnici i novinari su odmah otišli da se naguraju u baštu kafea "Goč". Sasvim, zasluzeno, na Špičekovom filmu je bila bolja atmosfera nego parastos-partiju.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home