Reditelj filma NA LEPOM PLAVOM DUNAVU, Veliki Drugi beogradske filmske škole, Darko Bajić, napisao je pismo u kome ima obraza da nekoga napada zbog diletantizma.
Diletantizam u punom sjaju!
Darko Bajić
POLEMIKA o srpskom filmu poslednjih decenija inspirisana je, izgleda, našim traganjem za vrednostima i identitetom. Da li su potrebni festivali? Da li su potrebni bioskopi? Da li je potreban film? Da li smo mi u stvari vredni filma? Da li srpski film poseduje kvalitet da bi uopšte bio vrednovan? I da li, shodno tome, treba (prestati) snimati filmove u Srbiji, da ih niko ne bi mrzeo?
Nisam, dakle, bio iznenađen zvaničnom izjavom selektorske komisije za predžiriranje 43. festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu: Selekciona komisija je konstatovala da je "produkcija po kvalitetu i kvantitetu ispod proseka, te da je aktuelna godina krizna za srpsku kinematografiju". Naizgled ništa novo, otkako znam za sebe, oni koji ne snimaju filmove tvrde da je srpska kinematogarfija u krizi i da joj pomoći nema sve dok oni ne stvore neko remek delo. Ali, da ovo bude zvanična izjava festivala pred njegovo otvaranje, to je novitet vredan pažnje.
Ovom izjavom selektorska komisija za predžiriranje izvršila je samoubistvo. Ako je kvalitet filmova toliko loš zašto su svi prošli selekciju i zašto je festival produžen za još jedan dan, a zna se da je godinama program bio popunjavan i TV formama zbog malog broja filmskih ostvarenja (četiri do pet filmova). Ako je ovo bio samo slogan za samoubijanje festivala, odličan je za kampanju na svim medijima, za samoubijanje broja gledalaca, inače sjajne niške publike. Dakle, selektorska komisija za predžiriranje je ovom diletantskom izjavom i svojim postupcima poslala nedvosmislenu poruku Ministarstvu kulture, gradu Nišu i FCS, i svim filmskim radnicima da ne treba da učestvuju, dolaze i gledaju propalu srpsku kinematografiju. Kako će budući žiri oceniti, a "bogami i stići" da pogleda filmove ispod kvalitativnog i kvantitativnog proseka. Da li je to uopšte vredno truda? Da li je uopšte vredno truda glumiti, stvarati, producirati, a na kraju i gledati takve filmove?
E, gospodo diletanti, sada je dosta! U filmu "Na lepom plavom Dunavu" 18 glumaca je ostvarilo sjajne uloge. Poštujući njihovu posvećenost i vrhunsko umeće, povlačim ovaj film sa 43. festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu. Izvinjavam se sjajnoj niškoj publici i obećavam joj veliku premijeru sa svim akterima filma. Da li je već jednom red da Ministarstvo i FCS uzmu u zaštitu srpski film i njegovu produkciju od diletanata na raznim nivoima? Da pomogne izgradnju novih bioskopa, da osavremeni festivale (svetli primer "Sinema siti") i privuče interesovanje publike i stranih producenata i kritičara (festivali u okruženju sa svetskim rejtingom). Da od "pomoći kinematografiji" koja ne prelazi od nula do 20 odsto cene filma, to preraste u ozbiljan budžetski program, obnavljanjem tehničke baze, nagrađivanjem kvaliteta filma, promocijom srpskog filma u svetu, filmskim izdavaštvom, rešavanjem statusa umetnika i vraćanjem dostojanstva filmskim radnicima koji se decenijama odriču svega, pa čak i svojih honorara, i time povrati barem dostojanstvo i pravo da njihov rad bude adekvatno vrednovan. Jer ako vi ništa ne preduzmete, neprofesionalizam i diletantizam će zavladati našom kinematografijom. Evo izazova za novog ministra kulture i specijalnog savetnika za film predsednika Republike Srbije da korenitim sistemskim promenama, adekvatnim budžetom i donošenjem novog zakona o kinematografiji omoguće domaćim autorima i producentima da od siromašnih beležnika na filmskoj traci, prerastu u stvaraoce sa vizijom i maštom da u svet pošalju, novu sliku Srbije. Koliko je to važno možda najviše govori i činjenica da je film redak bastion slobodnog mišljenja i autorske vizure (dokument o nama samima) u vremenu ataka medija nalik na orvelovsko predskazanje. I na kraju, kome je još u ovoj novoj Srbiji potrebna mržnja? Osvetnicima, diletantima i onima koji se plaše suočavanja sa samim sobom, svojom nesposobnošću ili svojim talentom.
Očigledno je da posle potpunog fijaska svog filma NA LEPOM PLAVOM DUNAVU koji samo na opskurnom novosadskom festivalu može da dobije nagradu, ponovo prebacuje svoj rad na plodno političko tlo borbe za spas srpskog filma. Međutim, čak i unutar ovog pisma jasni su obrisi potpuno pogrešnog doživljaja filma. Prvo, to da je srpski film oduvek bio u krizi nije ništa umišljeno nego je sasvim tačno ako imamo u vidu da je reč o jednoj subvencionisanoj kinematografiji čija je gledanost imala veliku amplitudu a uspesi na festivalima su se dešavali u mahovima. To što je sada ta kriza izraženija nego ikad ne znači da je srpski film u bilo kom trenutku bio jedna uspešna i bezbrižna industrija.
Zatim podela na one koji snimaju i na one koji ne snimaju filmove je krajnje maliciozna imajući u vidu da je i sam Bajić proveo čitavih sedam godina bez filma pa ga u tom periodu niko nije diskvalifikovao zbog toga što ne snima film nego je i dalje predavao režiju na FDU i predstavljao se kao filmski reditelj. Kada se pogleda srpski film, sigurno je da su značajan deo problema upravo oni koji snimaju filmove, a najbolji primer upravo može biti naslov NA LEPOM PLAVOM DUNAVU.
Besramna priča o filmskim radnicima koji se odriču svojih honorara, od nekoga ko je poznat po tome da se tih honorara odriče u njihovo ime i ne isplaćuje ih, i to na visokobdužetnim filmovima, predstavlja poseban šamar svim onim ljudima koji su sa puno entuzijazma i istinskog odricanja radili niskobudžetne srpske filmove i pokušavali da snime nešto kako bi se izrazili a ne zato što im je neki ološ poklonio pare na Konkursu i proglasio ih umetnicima.
U tom smislu, smatramo da je sajajn potez to što je Komisija rekla da kvalitet filmova nije na visokom nivou, i očigledno je to prvi korak da se ova užasna tragedija u kojoj svi mi statiramo protiv svoje volje privede svom poslednjem činu. Odavno oligarsi ne snimaju filmove koji služe za gledanje. Uostalom, i ovo pismo najviše strahuje od mogućnosti da se "prekine sa snimanjem filmova" i podsmeva se ideji "remek dela koje bi spasilo srpski film". Njima filmovi služe kako bi tokom snimanja proneverili neki novac i njihovo prikazivanje više nije ni važno. NA LEPOM PLAVOM DUNAVU je prvi film koji je osvestio taj koncept na koji mi upozoravamo još od davne 2002. godine. Umesto da bude srećan što neko uopšte hoće da vrti ovo njegovo smeće, Bajić napada nedužne ljude i dovodi ih nezasluženo u neprijatnosti.
