MIĆA vs ŠEJTAN

Naš dragi prijatelj Mića Vujičić je napisao nadahnut, fudbalski pogled na ŠEJTANOVOG RATNIKA. Naslovio ga je TOTALNI FUDBAL po konceptu koji su voleli intelektualci tokom sedamdesetih a praktikovali su ga Holanđani predvođeni besmrtnim Rinusom Mihelsom. Iako je ekipa DOBA NEVINOSTI najsklonija argentinskom fudbalu, osećamo da na našem sajtu ima mesta za ovakav holandski pogled. Barem, zato što su navodno oštećeni u finalu svetskog prvenstva u Argentini 1978. godine.

Uživajte,

Totalni fudbal

„Šejtanov ratnik“ Stevana Filipovića

Premijera filma „Šejtanov ratnik“ dokazala je ispravnost tvrdnje koja kaže da nadigrati druge znači nadigrati samog sebe. Prodriblati protivnika znači okrenuti se oko sopstvene ose i to samo radi sopstvenog zadovoljstva. Nikako zbog publike ili protivničkog igrača koji je pao na kolena. Reditelj filma Stevan Filipović ušao je u utakmicu upravo tako: bez pretencioznosti, velikih reči koje najavljuju velika dela, skromno, sa svojim svežim i odmornim timom. No, njegov rezultat izgleda da je postao više od toga. Postignut je gol u gostima koji vas vodi dalje iako je rezultat bio nerešen. „Šejtanov ratnik“ nadigrao je samog sebe i povukao crtu nakon koje više ništa neće biti isto. Sve iza te crte od sad će biti ofsajd.
Ukoliko je domaća kinematografiji imala najviše problema na terenu žanra, onda je u slučaju „Šejtanovog ratnika“ protivnik pobeđen na svom stadionu. Stevan Filipović, zajedno sa scenaristima Markom Mrđenovićem i Natašom Vranješ, odabrao je upravo najopasniju igru. Onu kojom su se poslednjih godina neoprezno igrali mnogi domaći filmski stvaraoci i završavali sa dosta golova u svojoj mreži. Neuverljivost domaćih trilera, površna duhovitost tinejdžerskih filmova i naša neustrašivost pred hororima, poslužile su kao tema Stevanu Filipoviću, te je to bio opasan revanš u kome ste morali igrati ofanzivno da biste nadoknadili gol razliku koja vam ne ide u korist, a koju su pritom napravili drugi.
Predvođen glumcima-debitantima Stašom Koprivicom, Radovanom Vujovićem, Vujadinom Miloševićem, Markom Mrđenovićem i Violetom Vujić, a pojačan iskusnim igračima Petrom Božovićem, Svetlanom Bojković, Branislavom Lečićem i Markom Nikolićem, ovaj tim omogućio je selektoru sa čvrstom kompozicijom igre da postigne svoj glavni cilj. Da driblajući sebe prodribla žanr!
Taman kada smo posle prvog sudijskog zvižduka pomislili da će i „Šejtanov ratnik“ biti tek jedna od generacijskih teen komedija, reditelj Stevan Filipović stao je na loptu i sasvim okrenuo igru u drugom pravcu. Kada nam se učinilo da će taj film postati još jedan od neuverljivih srpskih trilera ili avantura, on je zaronio u istoriju. Tačno u onom minutu kada je istorija počela da opterećuje, odabran je novi žanr i dobili smo horor. A kada nam se učinilo da će taj horor poput mnogih zapravo postati komedija, Stevan Filipović nam je ponudio upravo komediju. Dakle, sve vreme se svesno i pametno igrao sa najvećim opasnostima koje su stojale pred njim. Slikovitije rečeno, to je izgledalo kao da svakom od najoštrijih protivničkih igrača Filipović dopušta da mu uleti u noge opasnim klizećim startom, ali da svaku takvu nameru unapred predoseća i da zbog toga uspeva da bez povrede iskoči iz tih makazica koje su želela da obore njegov projekat.
Tako je Stevan Filipović dobio meč sa žanrom i sa samim sobom. On je zatvorio usta svakom ciničnom i nepoverljivom gledaocu sa tribina, nudeći mu kao filmsko štivo upravo ono, što je baš u toj sekundi, taj gledalac želeo da mu pripiše kao nedostatak. Kada je u prvom, od četiti minuta nadoknade, te ševe sa žanrom već bilo dosta, „Šejtanov ratnik“ je postao slešer. A kada je krvi već bilo do kolena, odsviran je kraj.
(Reče li ono Garinča da je driblig zapravo vaga krvi?)

Mića Vujičić